2. KNJIGA O EMANUELU
Izaijin poziv
One godine kad umrije kralj Uzija, vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolju visoku i uzvišenu. Skuti njegova plašta ispunjahu Svetište. 2 Iznad njega stajahu serafi; svaki je imao po šest krila: dva krila da zakloni lice, dva da zakrije noge, a dvama je krilima letio. 3 I klicahu jedan drugome: »Svet! Svet! Svet Jahve nad vojskama!Puna je sva zemlja slave njegove!«
4 Od gromka glasa onih koji klicahu stresoše se dovratci na pragovima, a Dom se napuni dimom. 5 Rekoh: »Jao meni, propadoh,
jer čovjek sam nečistih usana,
u narodu nečistih usana prebivam,
a oči mi vidješe Kralja, Jahvu nad vojskama!«
6 Jedan od serafa doletje k meni: u ruci mu žerava koju uze kliještima sa žrtvenika; 7 dotače se njome mojih usta i reče: »Evo, usne je tvoje dotaknulo,
krivica ti je skinuta i grijeh oprošten.«
8 Tad čuh glas Gospodnji:
»Koga da pošaljem? I tko će nam poći?«
Ja rekoh: »Evo me, mene pošalji!«
9 On odgovori: »Idi i reci tom narodu:
‘Slušajte dobro, al’ nećete razumjeti,
gledajte dobro, al’ nećete spoznati.’
10 Otežaj salom srce tom narodu,
ogluši mu uši, zaslijepi oči,
da očima ne vidi, da ušima ne čuje
i srcem da ne razumije
kako bi se obratio i ozdravio.«
11 Ja rekoh: »Dokle, o Gospode?« On mi odgovori:
»Dok gradovi ne opuste
i ne ostanu bez žitelja,
dok kuće ne budu bez ikoga živa,
i zemlja ne postane pustoš,
12 dok Jahve daleko ne protjera ljude.
Haranje veliko pogodit će zemlju,
13 i ostane li u njoj još desetina,
i ona će biti zatrta poput duba
kad ga do panja posijeku.
Panj će njihov biti sveto sjeme.«