Božji sud
Nek’ se uzraduje pustinja, zemlja sasušena,neka kliče stepa, nek’ ljiljan procvjeta.
2 Nek’ bujno cvatom cvate,
da, neka od veselja kliče i nek’ se raduje.
Dana joj je slava Libanona,
divota Karmela i Šarona;
oni će vidjeti slavu Jahvinu,
divotu Boga našega.
3 Ukrijepite ruke klonule,
učvrstite koljena klecava!
4 Recite preplašenim srcima:
»Budite jaki, ne bojte se!
Evo Boga vašega,
odmazda dolazi, Božja naplata,
on sam hita da nas spasi!«
5 Sljepačke će oči progledati,
uši će se gluhih otvoriti,
6 tad će hromi skakati k’o jelen,
njemakov će jezik klicati.
Jer će u pustinji provreti voda,
i u stepi potoci,
7 sažgana će zemlja postat’ jezero,
a tlo žedno – izvori.
U brlozima gdje ležahu čaglji
izrast će rogoz i trska.
8 Bit će ondje čista cesta,
a zvat će se sveti put:
nitko nečist njime neće proći,
bezumnici njime neće lutati.
9 Ondje neće više biti lava,
nit’ će onud zvijer prolaziti,
već će hodit’ samo otkupljeni,
10 vraćati se otkupljenici Jahvini.
Doći će u Sion kličuć’ od radosti,
s veseljem vječnim na čelima;
pratit će ih radost i veselje,
pobjeći će bol i jauci.