Sadašnja nevolja
»A sada, gle, podruguju se mnomeljudi po ljetima mlađi od mene
kojih oce ne bih bio metnuo
ni s ovčarskim psima stada svojega.
2 Ta što će mi jakost ruku njihovih
kad im muževna ponestane snaga
ispijena glađu i oskudicom?
3 Glodali su u pustinji korijenje
i čestar opustjelih ruševina.
4 Lobodu su i s grmlja lišće brali,
kao kruh jeli korijenje žukino.
5 Od društva ljudskog oni su prognani,
za njima viču k’o za lopovima.
6 Živjeli su po strašnim jarugama,
po špiljama i u raspuklinama.
7 Urlik im se iz šikarja dizao;
po trnjacima ležahu stisnuti.
8 Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih,
bičevima su iz zemlje prognani.
9 Rugalicom sam postao takvima
i njima sada služim kao priča!
10 Gnušaju me se i bježe od mene,
ne ustežu se pljunut’ mi u lice.
11 I jer On lûk mi slomi i satrije me,
iz usta svojih izbaciše uzdu.
12 S desne moje strane rulja ustaje,
noge moje u bijeg oni tjeraju,
put propasti prema meni nasiplju.
13 Stazu mi ruše da bi me satrli,
napadaju i ne brani im nitko,
14 prolomom oni širokim naviru
i kotrljaju se poput oluje.
15 Strahote sve se okreću na mene,
mojeg ugleda kao vjetra nesta,
poput oblaka iščeznu spasenje.
16 Duša se moja rasipa u meni,
dani nevolje na me se srušili.
17 Noću probada bolest kosti moje,
ne počivaju boli što me glođu.
18 Muka mi je i halju nagrdila
i stegla me k’o ovratnik odjeće.
19 U blato me je oborila dolje,
gle, postao sam k’o prah i pepeo.
20 K Tebi vičem, al’ Ti ne odgovaraš;
pred Tobom stojim, al’ Ti i ne mariš.
21 Prema meni postao si okrutan;
rukom preteškom na me se obaraš.
22 U vihor me dižeš, nosiš me njime,
u vrtlogu me olujnom kovitlaš.
23 Da, znadem da si me smrti predao,
saborištu zajedničkom svih živih.
24 Al’ ne pruža li ruku utopljenik,
ne viče li kad padne u nevolju?
25 Ne zaplakah li nad nevoljnicima,
ne sažalje mi duša siromaha?
26 Sreći se nadah, a dođe nesreća;
svjetlost čekah, a gle, zavi me tama.
27 Utroba vri u meni bez prestanka,
svaki dan nove patnje mi donosi.
28 Smrknut idem, al’ nitko me ne tješi;
ustajem u zboru – da bih kriknuo.
29 Sa šakalima sam se zbratimio
i nojevima postao sam drugom.
30 Na meni sva je koža pocrnjela,
i kosti mi je sažgala ognjica.
31 Tužaljka mi je ugodila harfu,
svirala mi glas narikačâ ima.«