¹

U očekivanju da se Tobija vrati

A otac Tobijin brojio svaki dan. I kad je prošlo vrijeme za povratak a sina ne bijaše, ² reče Tobit: »Možda su odbijeni? Ili je možda umro Gabael pa novac nije predan?« ³ I rastuži se veoma. ⁴ Kaza mu žena: »Dijete je stradalo kad ga tako dugo nema.« ⁵ I poče jadikovati: »Kako da ne budem zabrinuta, dijete moje, kad sam ti dopustila da odeš, svjetlo očiju mojih?!«
⁶ Tobit je stade tješiti: »Šuti, ne govori: njemu je dobro.« ⁷ Ona mu odgovori: »Šuti ti i ne zavaravaj me; znam ja, stradalo je dijete moje.«
Svakog je dana izlazila na cestu kojom je sin krenuo na put; danju ne bi ni dodirnula jela, a noću nije prestajala jadikovati za svojim Tobijom.
Kad prođe četrnaest dana svadbenih za kojih Raguel zaklinjaše Tobiju da ostane, ⁸ Tobija kaza Raguelu: »Pusti me da idem, jer su već otac moj i majka moja izgubili nadu da će me još ugledati.« ⁹ Tast ga zamoli: »Ostani kod mene, a ja ću se pobrinuti da pronađem nekoga koji će ocu tvome donijeti vijesti o tebi.« Ali mu Tobija odvrati: »Ne, nego me pusti da idem k ocu svome!«
¹⁰

Tobijin oproštaj s tazbinom

Raguel onda ustade, preda mu Saru, njegovu ženu, i polovicu imutka, sluge, stoku i novac. ¹¹ Pošto ih je blagoslovio, oprosti se s njima govoreći: »Djeco, Bog nebeski nek’ vam udijeli sreću još prije nego što umrem.«
¹² A svojoj kćeri kaza: »Poštuj svekra i svekrvu: oni su ti sada roditelji. I da čujem samo dobre vijesti o tebi.« I poljubi je.
¹³ Onda Edna reče Tobiji: »Ljubljeni brate moj, nek’ ti Gospodar neba dade sretan povratak, a meni neka udijeli milost da vidim djecu koju ćeš imati s mojom Sarom, da osjetim radost pred Gospodom. Evo, predajem ti kćer svoju na čuvanje: ne žalosti je.«
¹⁴ Zahvalivši Bogu što mu je udijelio sretan put i poželjevši blagoslov Raguelu i Edni, ženi njegovoj, Tobija krenu.